Prvi put kada sam otišao na Kamenu Goru bilo je zaista davno. Sačekala me hladna novembarska noć, vedro jesenje nebo, tišina i naravno, nigde nikog. Bez signala na mobilnom, jedva sam uspeo da pronađem kuću u kojoj bi tebalo da provedem narednih nekoliko dana. Ljubazni domaćin mi je ispričao nekoliko priča o čuvenom Svetom boru i dao instrukcije kako ujutro najlakše da stignem do njega. Proverio sam opremu, navio  alarm i lagano krenuo da tonem u san, razmišljajući o svemu onome što sam čuo i mestu gde sam. Uvek kad čujem reči “sveto” ili “čudotvorno” postajem skeptičan. Ali, šta da se radi, ljudi su ljudi…
Ali, tada nisam znao da će moj jutarnji odlazak da bude tek prvi od niza druženja sa ovim zaista neverovatnim mestom…

Probudio sam se lako, spakovao se i krenuo. Još je bila noć. Vedra i puna zvezda. Posle par kilometara vožnje makadamskim putem, bez problema sam stigao i prepoznao mesto na kome se nalazi čuveni “Sveti bor”. Prišao sam autom koliko se moglo i uradio ono što inače volim da radim: obišao sam lokaciju saplićući se o travu, pronašao mesto gde ću da sednem, izvadio iz ranca neku smućkanu kafu i zapalio cigaretu. Noć je tek počela da se pretvara u dan. I, onda se desilo. Boje iza planina su počele da se menjaju kao na filmu. Obrisi okolnih planina su počeli da izranjaju iz mora magle koja je prekrila Prijepolje. Prvi zraci sunca koji se stidljivo probijaju kroz grane usamljenog bora. Na uzvišici sam sa koje, čini mi se, mogu da vidim pola Srbije! Magija!!! Nikon nije mogao da prestane da “škljoca”.

Posle ovog dana, obišao sam Prijepolje i okolinu mnogo puta. Upoznao sam mnoge drage ljude. Moji fotoaparati su snimili mnogo “magičnih trenutaka”. Uvek spavam kao “top” u “šumskoj kući”, raduje me kafa i doručak kod Ljubiše, svratim do Zvjezda da vidim kako su Bogdan i njegove koza, popričam sa nekim od Kijanovića ili negde popijem kafu sa Duškom… Ne prođe godina a da se u meni ne javi taj “neizdrž” da barem na jedan dan ne odem tamo do bora. Izvadim iz ranca neku smućkanu kafu i zapalim cigaretu. Uglavnom uradim dosta fotografija, ali nekad samo sedim i posmatram. Vredi! Verujte mi reč.

I još jedna interesantna stvar…  Svaki put kad pričam ljudima o ovom mestu ili kad je potrebno da potpišem fotografiju, uvek kažem “Sveti bor…”
Šta da se radi, ljudi su ljudi…